Poslednja desavanja prosto navode coveka da se zapita – sta ti sve to treba?
Da zbog tako velike strasti prema necemu, dozivljavas ljude u najgorim mogucim izdanjima. Da budes zrtva raznoraznih komisija, zirija, da te maltretiraju ljudi ciji je kredibilitet veoma, veoma diskutabilan. Da se pitas da li si sam u svemu ovome, da li je ikome jos stalo da krene da stvari stanu na pravo mesto. U slavu orijentiringa, sporta, zivota...
Da li postoji iskreno prijateljstvo, ili ja precenjujem tu ljudsku imaginaciju...?
Da, jajarluk postoji – to znam, samo gde mu je granica? Dok sam jutros u ranim pre podnevnim casovima jos u soku od glavnih vesti koje su glasile da je u paracinskoj kasarni eksplodiralo 3500 tona eksploziva, kasarni koja je na samo 2 km od moje porodicne kuce i sa druge strane pokusavao da se sto bolje adaptiram na poznatu saobracajnu guzvu u jutarnjim casovima, negde oko Ade, pozvonio je mobilni telefon, nepoznatog broja. A sa druge strane – PRIJATELJ. Da bas to, ni drug, ni poznanik vec - PRIJATELJ iz Sr. Karlovaca. Ne znam da li mogu da objasnim svoja osecanja kada sam ga cuo da se raspituje o stanju moje porodice nakon svega sto se izdesavalo dole. Zapamtio je da mi je kuca blizu auto-puta, a da je auto-put zatvoren... Zvao je i ostale clanove OK Paracina da se i sa njima cuje... Vise nije bilo nervoze. Nije bilo nijednog automobila oko mene.
Trenutak koji je obelezila sreca.
Da, jer sreca je upravo to – trenutak u kome covek uziva dok ne shvati da je srecan. Kad to shvati, onda ponovo pocinje da cuje sirene, kocnice, pistaljku saobracajca... Bas kao ja jutros. E pa prijatelju, tebi i jos nekima koji su se javili da pitaju neizmerno hvala za taj trenutak srece. Dobio sam odgovor koji sam trazio, i shvatio da trud nije uzaludan. Prijatelji su retkost, ali se jave kad je najpotrebnije da uliju novu snagu za nove borbe i nova iskusenja... Ja sam najbogatiji covek na svetu!
No comments:
Post a Comment