O-marathon

Kada smo 2003 ili 2004 vise i ne secam tacno kad, Ilke, Krle i Ja isli iz Paracina za Vrsac na trku koju je organizovao Kompas, put nas je vodio preko Pescare i preko sela Susare. Jos tada sam opazio da bi tu mogao biti interesantan teren, pa sam cekao prvu priliku koja mi se ukazala da dodjem i potvrdim ili razbijem svoje pretpostavke.
Da sam znao kako je dobro, dosao bih mnogo ranije. Ovako, juce smo Igor i ja koristeci vojnu kartu razmere 1:25000, koja odgovara stanju na terenu po mojoj proceni oko 80%, a ako na nekim mestima i nije reljef bas dobro desifrovan, sa vegetacijom se nije moglo pogresiti - sumarci stoje tako dobro kao da je karta juce zavrsena i napravili mesavinu trekinga sa nekoliko zahtevnih orijentiring deonica i sklopili dobar trening.
Teren je tipican za pescaru, sa dosta pescanih dina, i na pojedinim delovima me je podsetio na teren na kojem su se ove godine odrzale trke za Juniper Open (Boroka Kupa) u Madjarskoj.
Ipak, jedan deo terena je na mene, a i na Igora sasvim sigurno ostavio poseban utisak, a to je Zagajicko brdo (7, 8 i 9 kt.). Tako izrazen reljef kroz pravilno oblikovane uvale i grebene sa sirokim dolinama nigde nisam video u Srbiji.
Pravi zimski trening – dug, dinamican, iscrpljujuc. Do Panceva se nismo mogli ugrejati, iako sam tokom celog povratka drzao grejanje na maximumu.